Buka je, po definiciji, nepoželjni zvuk. Pošto je ovakvo definisanje pod jakim uticajem subjektivne procene, od svih karakteristika zvuka uzeta je jačina, kao najznačajnija za razlikovanje poželjnog i nepoželjnog zvuka.
Buka, kao zagađivač životne sredine, oštećuje sluh i time utiče na funkcionisanje čitavog organizma, utiče na ritam rada srca, krvni pritisak i na psihičko stanje ljudi. Može se reći da je izloženost buci posebna vrsta stresa za čitav ljudski organizam, a ni biljke i životinje nisu izuzete iz tog štetnog dejstva, već podjednako trpe.
Buku možemo da identifikujemo i pratimo preciznim merenjima i na osnovu toga preduzmemo odgovarajuće mere zaštite. Međutim, i pored dokazane štetnosti buke u velikom broju opsežnih istraživanja, i dalje nismo svesni da buka predstavlja veliki problem.
Osnovni načini za kontrolu buke su:
- manje stvaranje buke u procesima rada
- zaštita primaoca buke različitim vrstama individualne ili kolektivne zaštite
- izmeštanje izvora buke
