blog post – Dete – zaštitnik planete

Dan zaštite životne sredine

DZP — Fri, 05 Jun 2026 11:12:08 +0000

Svetski dan zaštite životne sredine obeležava se svake godine 5. juna kao jedan od najvažnijih međunarodnih datuma posvećenih očuvanju prirode i podizanju svesti o ekološkim problemima. Ovogodišnja tema posvećena je klimatskim promenama i klimatskoj akciji, uz poruke: Inspirisani prirodom. Za klimu. Za našu budućnost.

Ovaj događaj predstavlja jedan od glavnih načina na koji Ujedinjene nacije podstiču ljude, zajednice i države širom sveta da razmišljaju o životnoj sredini i aktivno učestvuju u njenoj zaštiti. U duhu ovog dana često se pokreću nove inicijative, potpisuju međunarodni sporazumi i otvaraju razgovori o lokalnim i globalnim ekološkim problemima.

Međutim, do toga se nije stiglo preko noći. Švedska je još 1968. godine prva predložila da se u okviru UN održi konferencija posvećena isključivo pitanjima zaštite životne sredine. Predlog je prihvaćen godinu dana kasnije, a odlučeno je da se konferencija održi 1972. godine u Stokholmu. Za generalnog sekretara konferencije izabran je Moris Strong, kanadski diplomata i biznismen koji je, uprkos iskustvu u naftnoj industriji, bio snažno zainteresovan za pitanja zaštite prirode.

Konačno, 1972. godine, posle višegodišnjih priprema, lideri iz celog sveta okupili su se na Stokholmskoj konferenciji o životnoj sredini. Upravo tada je 5. jun proglašen za Svetski dan zaštite životne sredine.

Prvi put ovaj datum obeležen je 1974. godine pod sloganom „Samo je jedna Zemlja“. Tokom godina menjale su se teme i zemlje domaćini, u skladu sa najvećim ekološkim izazovima savremenog sveta – od zagađenja mora, uništavanja šuma i nestajanja biljnih i životinjskih vrsta, do klimatskih promena, cirkularne ekonomije i održivog razvoja.

Danas više od 150 zemalja učestvuje u obeležavanju ovog dana, koji je postao najveća globalna platforma za podizanje svesti o životnoj sredini. Širom sveta organizuju se naučni skupovi, akcije sadnje drveća, čišćenja prirode, biciklističke vožnje, izložbe, koncerti, edukativne radionice i takmičenja u školama. Veliki broj poznatih ličnosti i organizacija koristi ovaj datum da podstakne ljude da svojim svakodnevnim izborima doprinesu zaštiti planete.

Ovogodišnji domaćin zvanične proslave je Azerbejdžan, a centralna tema je klimatska akcija. Poseban fokus stavljen je na smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte, razvoj obnovljivih izvora energije i prilagođavanje klimatskim promenama koje sve više utiču na svakodnevni život ljudi širom sveta.

Klimatske promene danas se smatraju jednim od najvećih izazova savremenog društva. Sve češći toplotni talasi, suše, poplave, požari i ekstremne vremenske nepogode pokazuju koliko je važno da države, kompanije i pojedinci zajednički rade na očuvanju prirode i smanjenju zagađenja. Zbog toga Svetski dan zaštite životne sredine nije samo simboličan datum, već podsetnik da svako od nas može doprineti promenama – štednjom energije i vode, smanjenjem otpada, reciklažom, korišćenjem održivog prevoza i brigom o prirodi u svom okruženju.

Dan zaštite životne sredine prilika je da svi preuzmemo odgovornost i postanemo nosioci promena. Nije važno da li ste poznati glumac, preduzetnik, student ili predškolac – okupite porodicu i prijatelje, provedite vreme u prirodi, učite od nje i čuvajte je, jer samo zajedničkim delovanjem možemo sačuvati planetu za buduće generacije.

Dan Save

DZP — Mon, 01 Jun 2026 18:48:05 +0000

Svakog 1. juna obeležava se Dan reke Save, sa ciljem da se skrene pažnja na značaj ove reke za prirodu, ljude i razvoj regiona kroz koji protiče. Obeležavanje Dana Save pokrenuto je 2007. godine na inicijativu Savske komisije, kako bi se promovisala zaštita reke, očuvanje biodiverziteta i održivo korišćenje njenih prirodnih resursa.

Reka Sava povezuje države, gradove, kulture i ljude. Nastaje u Sloveniji spajanjem Save Dolinke i Save Bohinjke, a nakon toka dugog 945 kilometara uliva se u Dunav kod Beograda. Na svom putu prolazi kroz Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Srbiju, povezujući brojne gradove, među kojima i tri glavna grada (Ljubljanu, Zagreb i Beograd), kao i prirodna područja od izuzetnog značaja.

Zbog svoje bogate prirode, sliv Save predstavlja jedno od najvrednijih vlažnih područja u Evropi. U njemu se nalaze brojna staništa biljnih i životinjskih vrsta, kao i nekoliko međunarodno zaštićenih ramsarskih područja, među kojima su Lonjsko polje, Obedska bara, Zasavica i Cerkničko jezero. Ova područja imaju važnu ulogu u očuvanju biodiverziteta, zaštiti od poplava i očuvanju prirodne ravnoteže.

Sava nije značajna samo zbog svojih ekoloških vrednosti. Tokom istorije bila je važan plovni put, oslonac razvoja naselja i mesto susreta različitih kultura. Danas njena obala pruža prostor za rekreaciju, turizam, sport i boravak u prirodi, dok brojna zaštićena područja duž njenog toka doprinose razvoju eko-turizma.

Države kroz koje Sava protiče sarađuju na očuvanju reke kroz Okvirni sporazum o slivu reke Save, potpisan 2004. godine. Cilj ove saradnje je zaštita voda, održivo upravljanje prirodnim resursima i unapređenje života ljudi u čitavom slivu reke.

Dan Save podseća nas koliko su reke važne za život i koliko je važno da ih čuvamo od zagađenja, prekomerne eksploatacije i uništavanja prirodnih staništa. Očuvanjem Save čuvamo prirodu, vodu i bogatstvo koje ostavljamo budućim generacijama.

Karbon krediti

DZP — Mon, 25 May 2026 16:07:27 +0000

Savremeni način života teško je zamisliti bez ogromne količine energije. Grejanje, transport, industrija, internet, proizvodnja hrane – gotovo sve što koristimo oslanja se na energiju koja se i dalje najvećim delom dobija iz uglja, nafte i gasa. Sagorevanje fosilnih goriva oslobađa gasove sa efektom staklene bašte koji doprinose klimatskim promenama. Zato se poslednjih decenija razvijaju različiti mehanizmi koji treba da podstaknu smanjenje emisija ugljen-dioksida i prelazak na čistije izvore energije.

Evropska unija već godinama pokušava da ubrza prelazak na čistije izvore energije. Ciljevi koji su pre desetak godina delovali veoma ambiciozno danas su već prevaziđeni, pa EU sada planira da do 2030. godine najmanje 42,5% energije dolazi iz obnovljivih izvora. U nekim državama severne Evrope, npr. Švedskoj i Finskoj, više od polovine energije već se dobija iz obnovljivih izvora, dok ostatak kontinenta pokušava da uhvati korak.

Jedan od najpoznatijih mehanizama za smanjenje emisija jeste trgovina karbon kreditima. Koncept je razvijen nakon Kjoto protokola, a dodatno proširen kroz Pariski sporazum. Ideja karbon kredita je relativno jednostavna: jedan karbon kredit predstavlja pravo na emisiju ili potvrđeno smanjenje jedne tone ugljen-dioksida (ili ekvivalentne količine drugih gasova sa efektom staklene bašte). Države ili kompanije koje emituju manje gasova mogu višak svojih dozvola da prodaju onima koji emituju više. Tako emisija ugljenika dobija svoju cenu, pa zagađivanje postaje finansijski problem, a ulaganje u čistije tehnologije isplativije.

Najpoznatiji sistem ove vrste je Evropska šema trgovanja emisijama – EU ETS (European Union Emissions Trading System). Ona obuhvata energetiku, tešku industriju, avio-saobraćaj, a od skoro i pomorski transport. Evropska unija određuje koliko ukupno emisija može biti ispušteno, a kompanije moraju da imaju dovoljan broj dozvola za količinu gasova koju emituju. Ako smanje emisije – mogu da zarade. Ako ih povećaju – moraju da kupe dodatne dozvole. Na taj način emisija ugljenika dobija ekonomsku cenu, pa kompanijama postaje isplativije da ulažu u čistije tehnologije nego da nastave sa velikim emisijama.

Poslednjih godina sve češće se pominje i CBAM (Carbon Border Adjustment Mechanism), mehanizam koji bi trebalo da spreči da se proizvodnja jednostavno preseli u zemlje sa blažim ekološkim pravilima. U praksi to znači da će proizvodi poput čelika, cementa, aluminijuma, đubriva ili električne energije koji ulaze na tržište Evropske unije, imati obračunatu emisiju CO₂ nastalu tokom proizvodnje. Ako proizvođač iz zemlje izvoznice nije platio odgovarajuću cenu emisije ugljenika, uvoznik u EU moraće da plati razliku kroz CBAM sertifikate. Ovaj mehanizam posebno je važan za zemlje koje izvoze u EU, uključujući i Srbiju, jer postepeno menja pravila međunarodne trgovine i povećava značaj merenja emisija u industriji.

Pored državnih sistema trgovine emisijama postoje i karbon krediti koji nastaju kroz konkretne projekte smanjenja emisija. To mogu biti vetroparkovi i solarne elektrane, ali i projekti koji „hvataju“ gasove pre nego što dospeju u atmosferu. Jedan od najčešćih primera su deponije otpada – organski otpad na njima proizvodi metan, gas koji ima mnogo jači efekat zagrevanja od ugljen-dioksida. Ako se na deponiji postavi sistem za prikupljanje tog gasa i njegovo korišćenje za proizvodnju energije, sprečava se njegovo ispuštanje u atmosferu i istovremeno dobija koristan izvor energije.

Da bi ovakav projekat mogao da dobije karbon kredite, mora se precizno izračunati koliko je emisija izbegnuto u odnosu na stanje bez projekta. Te podatke zatim proverava nezavisna verifikaciona kuća prema međunarodnim standardima. Na osnovu potvrđenih ušteda izdaju se karbon krediti, koji mogu da se prodaju kompanijama ili državama koje žele da nadoknade deo svojih emisija.

Upravo tu postoji prostor i za Srbiju. Projekti upravljanja otpadom, korišćenja biogasa sa farmi i iz otpadnih voda, modernizacija industrijskih postrojenja ili povećanje energetske efikasnosti mogu postati deo tržišta ugljenika. Prihodi od prodaje karbon kredita često pomažu da projekti koji bi inače teško pronašli finansiranje postanu ekonomski isplativi.

Poslednjih godina posebno raste dobrovoljno tržište ugljenika (voluntary carbon market), na kome kompanije kupuju kredite kako bi smanjile svoj ugljenični otisak i ispunile ESG ciljeve, čak i kada za to nemaju zakonsku obavezu. Zbog toga se sve više govori o tome da bi i zemlje regiona, uključujući Srbiju, trebalo da razvijaju kvalitetne projekte i pouzdane sisteme za merenje i verifikaciju emisija, jer bi tržište ugljenika u budućnosti moglo da postane važan izvor investicija za energetiku, industriju i upravljanje otpadom.

Naravno, sistem ima i dosta kritika. Deo stručnjaka smatra da pojedine kompanije kupovinom kredita samo odlažu stvarno smanjenje zagađenja. Pitanje je često i koliko su pojedini projekti zaista efikasni i da li su redukcije emisija realne. Upravo zbog toga poslednjih godina rastu zahtevi za strožom kontrolom i transparentnijim pravilima.

Ipak, bez obzira na nedostatke, tržište ugljenika danas je postalo jedan od važnih alata u globalnoj borbi protiv klimatskih promena i deo mnogo šire priče o prelasku na održiviju ekonomiju.

Hemijski akcidenti

DZP — Mon, 09 Feb 2026 13:51:24 +0000

Proizvodnja i potrošnja opasnih materija su u stalnom porastu. Veliki je broj postrojenja u kojima se u okviru redovne delatnosti proizvode i koriste opasne supstance, kao i aktivnosti koje uključuju njihov transport, skladištenje i čuvanje. Zbog toga postoji trajna potencijalna opasnost od njihovog nekontrolisanog dospevanja u životnu sredinu. U svetu se svakodnevno beleži značajan broj hemijskih akcidenata manjeg ili većeg obima.

Dospevanje zagađujućih supstanci u životnu sredinu može se odvijati na dva osnovna načina.

Prvi podrazumeva kontinuirano, svakodnevno unošenje supstanci iz različitih izvora zagađivanja, pri čemu je njihovo delovanje često prikriveno, a posledice se ispoljavaju tek nakon više godina ili čak decenija.

Nasuprot tome, zagađujuće supstance mogu naglo dospeti u životnu sredinu, ili se u njoj stvoriti kao posledica nepredviđenih okolnosti, što dovodi do brzog i znatnog povećanja stepena zagađenja. U takvim slučajevima govori se o hemijskom akcidentu. Do njega može doći usled havarija na proizvodnim sistemima, ljudske greške, tehničkih kvarova, zastoja i neispravnosti sistema, kao i različitih vrsta saobraćajnih nesreća. U svim ovim situacijama u kratkom vremenskom periodu dolazi do ispuštanja značajnih količina opasnih supstanci, što uzrokuje intenzivno, ali prostorno ograničeno zagađenje, koje se vremenom može proširiti.

Iskustva iz prakse pokazuju da se i naizgled rutinski industrijski procesi, usled niza tehničkih i organizacionih propusta, mogu u kratkom vremenu pretvoriti u ozbiljan hemijski udes.

Akcidentna zagađivanja mogu se, u zavisnosti od obima i veličine posledica, podeliti na:

akcidente, kod kojih broj poginulih, povređenih ili ugroženih ne prelazi 100;
udese, sa brojem pogođenih lica od 100 do 10.000;
katastrofe, u kojima broj poginulih, povređenih ili ugroženih prelazi 10.000;
kataklizme, koje podrazumevaju potpuno razorena područja sa neznatnim brojem ili bez preživelih.

Kada dođe do hemijskog udesa, kao uzrok se najčešće navodi ljudska greška, pri čemu se obično misli na neposrednu grešku koja je dovela do samog događaja. Međutim, suštinski se moraju razlikovati tri vrste mogućih grešaka:

direktne (neposredne) greške koje prouzrokuju udes (greške radnika);
početne (osnovne) greške (loše projektovan proces, korišćenje neodgovarajuće opreme, nedovoljno pouzdani indikatori stanja procesa);
propusti u sprovođenju preventivnih mera (izostanak analize opasnosti, planova zaštite i uputstava za bezbedan rad, sistema kontrole parametara procesa i uzbunjivanja, nedovoljno informisanje i obuka radnika).

Rizik od nastanka hemijskog udesa postoji tokom celog procesa proizvodnje, transporta i skladištenja opasnih materija, pa se kao mesta nastanka udesa mogu identifikovati:

proizvodna i tehnološka postrojenja u kojima opasne materije učestvuju u procesu proizvodnje;
skladišta, magacini i objekti u kojima se čuvaju opasne materije;
saobraćajna sredstva i komunikacije kojima se prevoze opasne materije.

Iako se tačne statistike razlikuju u zavisnosti od izvora i metodologije, u literaturi se uglavnom navodi da se najveći deo hemijskih udesa dešava u proizvodnim pogonima (oko 40%), zatim tokom transporta (30-35%), dok se manji deo odnosi na skladištenje i druge faze rukovanja opasnim materijama.

Najpoznatiji industrijski i tehnološki akcidenti uključuju:

Seveso u Italiji (1976), jedan od prvih industrijskih akcidenata koji je ukazao na ozbiljne posledice nekontrolisanog oslobađanja opasnih materija, pri čemu su desetine hiljada ljudi bile izložene dioksinu;
Bopal u Indiji (1984), najveću industrijsku nesreću u istoriji, u kojoj je nekoliko hiljada ljudi stradalo neposredno, dok se ukupan broj žrtava tokom narednih godina procenjuje na više desetina hiljada;
Černobil u SSSR-u (1986), najveći nuklearni akcident, sa ograničenim brojem neposrednih žrtava, ali sa dalekosežnim posledicama po zdravlje ljudi i životnu sredinu koje su zahvatile milione stanovnika;
Bazel u Švajcarskoj (1986), kada je tokom gašenja požara na neadekvatan način u skladištu hemikalija u reku Rajnu dospelo oko 30 tona pesticida, što je dovelo do ozbiljnog poremećaja rečnog ekosistema;
Tuluz u Francuskoj (2001), gde je usled eksplozije u industrijskom postrojenju život izgubilo 30 ljudi, a više od 2.000 je povređeno.
Tianjin u Kini (2015), gde je došlo do snažnih eksplozija u skladištu opasnih materija u lučkom području, pri čemu je poginulo više od 170 ljudi, a zagađenje vazduha, zemljišta i vode ukazalo je na ozbiljne posledice neadekvatnog skladištenja i kontrole hemikalija;
Bejrut u Libanu (2020), gde je eksplozija velike količine amonijum-nitrata uskladištenog u luci izazvala jednu od najvećih nenuklearnih eksplozija u istoriji, sa više od 200 poginulih, hiljadama povređenih i razaranjem velikog dela urbanog područja.

Lokacijski posmatrano, opasne materije su najčešće vezane za veće gradove, industrijske centre i značajne saobraćajnice. Poseban problem predstavlja činjenica da se ne može sa sigurnošću predvideti trenutak nastanka udesa, niti mesto na kojem će do njega doći. Upravo zbog toga su industrijski najrazvijenije zemlje, uz podršku međunarodnih organizacija, razvile brojne programe, preporuke i konvencije koje se odnose na prevenciju, pripravnost, odgovor na udes, kao i mere zaštite i sanacije.

Informisanje javnosti o problematici koja je povezana sa pitanjem hemijskih udesa može da se organizuje na nekoliko različitih nivoa. U osnovi se tu radi o dva pristupa. Jedan uključuje zahtev poznat kao pravo da se zna (Right to know) što znači da javnost treba da bude informisana o svemu što ona smatra važnim po tom pitanju. Drugi, koji se mnogo češće primenjuje u praksi, je pristup definisan kao potrebno da se zna (Need to know), i koji podrazumeva da se građanima saopštavaju samo one informacije koje se smatraju neophodnim za uspešnije prevazilaženje opasnosti.

Događaji u Sevesu, u periodu nakon samog akcidenta, inicirali su niz međunarodnih sastanaka i aktivnosti koji su rezultirali donošenjem Seveso direktiva, odnosno propisa namenjenih regulisanju postupaka i mera u slučaju hemijskih udesa.

U Srbiji je zakonskim i podzakonskim aktima propisana obaveza sprovođenja procene rizika od hemijskog udesa i opasnosti od zagađivanja životne sredine, kao i definisane mere pripreme za mogući hemijski udes i mere za otklanjanje njegovih posledica, uključujući i vođenje evidencije o vrstama i količinama opasnih materija u proizvodnji, upotrebi, prevozu, prometu, skladištenju i odlaganju.

Procena opasnosti, odnosno rizika od hemijskog udesa i opasnosti od zagađivanja životne sredine, kao i planiranje mera pripreme za mogući udes i mera za otklanjanje njegovih posledica, sprovodi se u slučajevima kada su opasne materije prisutne u količinama koje mogu predstavljati značajan rizik po ljude i životnu sredinu. Ovakva procena može se zahtevati i kada su opasne materije prisutne u manjim količinama, ukoliko se u postupku nadzora proceni da je to neophodno radi zaštite zdravlja ljudi i životne sredine.

Pripremljenost zajednice za nekontrolisano oslobađanje opasnih materija u okolinu predstavlja važan činilac u spasavanju ljudskih života, materijalnih dobara i životne sredine. Posebno je značajno uticati na svest ljudi i njihovu percepciju rizika. Uopšteno govoreći, ljudi su skloniji zabrinutosti zbog novih i nepoznatih rizika, rizika sa katastrofalnim posledicama, nametnutih rizika i onih koji su neposredno povezani sa njima. Istovremeno, često su spremni da zanemare i visok nivo rizika ukoliko aktivnost koja ga nosi donosi određenu korist.

Analiza domaće regulative ukazuje da Srbija u normativnom smislu prati savremene svetske trendove u oblasti prevencije i upravljanja hemijskim akcidentima. Propisi obuhvataju ne samo tehničke i organizacione mere za sprečavanje udesa, već i aspekte odgovora na udes, kao što su informisanje stanovništva o mogućim opasnostima, planiranim merama zaštite, kao i sprovođenje vežbi i edukacije.

Ipak, ključni izazov ne predstavlja nedostatak propisa, već njihova dosledna primena u praksi. Ekonomske, političke i socijalne okolnosti često dovode do situacije u kojoj se zaštita životne sredine i zdravlja ljudi posmatra kroz prizmu očuvanja radnih mesta, što kod građana stvara dilemu između kratkoročne egzistencijalne sigurnosti i dugoročnog kvaliteta života.

Upravljanje otpadom

DZP — Mon, 08 Dec 2025 11:12:59 +0000

Usled sve većeg demografskog rasta, industrijalizacije i urbanizacije nagomilavaju se i sve veće količine otpada, kako u razvijenim zemljama, tako i u zemljama u razvoju. Zbog toga što je hemijski sastav otpada složeniji, on sve više ugrožava čovekovo zdravlje i životnu sredinu.

Stvaranje otpadnih materija obuhvata one aktivnosti prilikom kojih materije dolaze u takvo stanje da više nemaju upotrebnu vrednost, te se bacaju ili se sakupljaju radi odlaganja.

Komunalni čvrst otpad je otpad iz domaćinstva, otpad koji nastaje čišćenjem javnih površina i otpad sličan otpadu iz domaćinstva koji nastaje u privredi, ustanovama i uslužnim delatnostima. Taj otpad se prikuplja i zbrinjava u okviru komunalnih delatnosti.

Količina i sastav otpada zavise od stepena ekonomske razvijenosti sredine, klimatskih uslova, veličine naselja, načina stanovanja, metoda sakupljanja i transporta otpada, i sl.

Postojeće stanje u lokalnim samoupravama Republike Srbije karakterišu nepouzdani i nepotpuni podaci o količini generisanja komunalnog otpada. Na osnovu raspoloživih podataka, može se reći da stanovnik Srbije, u proseku, stvara 0,87 kg komunalnog otpada na dan, odnosno 318 kg godišnje. Sa sprovođenjem mera za pravilno prikupljanje i korišćenje otpada se kasni, što ima negativne ekološke i ekonomske posledice.

Koncept hijerarhije upravljanja otpadom ukazuje da je smanjenje nastajanja otpada najbolje rešenje za životnu sredinu. Međutim, tamo gde dalje smanjenje nije moguće, proizvodi i materijali mogu biti iskorišćeni ponovo, bilo za istu ili drugu namenu. Ukoliko ta mogućnost ne postoji, otpad se dalje može iskoristiti kroz reciklažu ili kompostiranje, ili kroz dobijanje energije. Samo ako nijedna od prethodnih opcija ne daje odgovarajuće rešenje, otpad treba odložiti na deponiju.

Ovo je princip koji je u celom svetu prihvaćen i poznat je kao “5R” (REFUSE, REDUCE, REUSE, RECYCLE, RECOVERY energy), i odnosi se na ono što treba uraditi pre odlaganja na deponiju (DISPOSAL).

Tehnologije za povrat (tj. proizvodnju) energije iz komunalnog čvrstog otpada su:

insineracija,
gasifikacija,
piroliza,
plazma tehnologija,
anaerobna digestija,
korišćenje deponijskog gasa.

Insineracija predstavlja proces kontrolisanog sagorevanja (sa viškom vazduha) radi smanjenja zapremine i dobijanja toplotne energije iz komunalnog čvrstog otpada. Primenjuje se kod otpada s ograničenim sadržajem vlage.

Gasifikacija je postupak termičkog razlaganja i odvija se slično kao sagorevanje, ali sa manjom količinom vazduha. Dobija se gas, koji se uglavnom sastoji od ugljen-monoksida, vodonika i metana.

Piroliza predstavlja još jedan postupak termičkog razlaganja, pri kome se materijal zagreva spoljašnjim izvorom toplote bez prisustva vazduha, a dobija se mešavina čvrstog, tečnog i gasovitog goriva.

Plazma proces – otpad se zagreva na temperaturu 3.000-15.000°C, pomoću plazma arc (piroliza plazmom u luku). Energija se oslobađa električnim pražnjenjem u inertnoj atmosferi. Ovim putem se organski otpad konvertuje u gas bogat vodonikom, a neorganske materije se nakon topljenja pretvaraju u staklastu šljaku pogodnu za korišćenje u građevinarstvu.

Anaerobna digestija je proces mikrobiološke razgradnje bez prisustva vazduha. Prerađuje se visoko vlažna organska materija, a dobija se gas koji se sastoji od metana i ugljen-dioksida.

Deponijski gas se u najvećoj meri formira mikrobiološkom razgradnjom. Bakterije, koje su prisutne u otpadu i zemljištu kojim se deponija prekriva, vrše i aerobnu i anaerobnu digestiju, pa je i gas koji se dobija slična mešavina metana i ugljen-dioksida, kao u prethodnom procesu.

Svaka od ovih tehnologija zahteva različite količine ulaznih sirovina, emituje različite količine ugljen-dioksida, ima različite izlazne produkte i različite je efikasnosti pa svaka država treba da izabere spram svojih potreba i mogućnosti kombinaciju koja će imati najbolji mogući rezultat.

Neke mogućnosti se odbacuju zbog visoke cene, ali razvojem tehnologije i uključivanjem ekoloških troškova u proračune za ove procese, dolazi se do zaključka da je cena čak i povoljna.

Iako se čini da je ovo isključivo sistemsko pitanje, svako od nas može dati svoj doprinos rešavanju ovog problema i to na više načina:

Za početak, otpad odlažite isključivo na mesta tome namenjena (ne kroz prozor kola ili stana, ne na trotoar, ne u šumi, čak ne ni na divlju deponiju bez obzira što je niste vi formirali). Većina je, na sreću svih nas, ovaj prvi korak savladala još u najranijem detinjstvu.
Potrudite se da stvarate što manje otpada, što je prilično lako – manje kesa, manje plastike, manje jednokratnih proizvoda, manje pakovanja, kupujemo samo ono što nam zaista treba, poklanjamo ono što nam ne treba, popravljamo pokvareno i sl.
Ponovo iskoristite, ali za drugu namenu. Uz malo truda, možete svašta napraviti od stvari koje biste inače bacili, a uputstva možete naći na internetu u foto, video ili tekstualnom obliku. Ako ne želite da pravite, uvek možete oprati kutiju od kreme za ruke i koristiti je za npr. šnalice ili šrafove.
Reciklirajte sve što možete, u zavisnosti od dostupnosti reciklažnih dvorišta, povremenih ili stalnih akcija i preduzeća koja se time bave u vašem mestu.
Pravite kompost ako imate uslova, vaše biljke će biti oduševljene.

Dan Mediterana

DZP — Fri, 28 Nov 2025 11:58:45 +0000

Unija za Mediteran, sačinjena od 42 zemlje članice, proglasila je 2020. godine 28. novembar Danom Mediterana. Ideja je da se ujedine svi koji se identifikuju sa Mediteranom, a posebno oni koji na njemu i od njega žive i da proslave bogatstvo kulturnog nasleđa, tradicije, bio- i geodiverziteta.

Kako je izabran datum za obeležavanje?

Ministri spoljnih poslova Evropske unije i 12 zemalja južnog i istočnog Mediterana održali su 28. novembra 1995. godine u Barseloni prvu Evro-mediteransku konferenciju i potpisali Sporazum o pokretanju evro-mediteranskog partnerstva čiji je cilj da se mediteranski region pretvori u zajednički prostor za mir, stabilnost, bezbednost i zajednički prosperitet. Dan Mediterana je podsetnik na ovu posvećenost i na to da, uprkos brojnim izazovima, treba nastaviti zajedničko napredovanje, jer su sličnosti mediteranskih naroda mnogo veće nego njihove razlike.

Slaviti Mediteran znači slaviti život i sve njegove boje. Ovo drevno more dalo je svetu velike civilizacije, najranije univerzitete, prve filozofe i najvažnije trgovačke centre. Sredozemno more je i jedno od najstarijih ribolovnih područja na svetu.

Dan Mediterana, takođe, daje priliku da se pokrenu pitanja od interesa, da se mobiliše politička volja i angažuju resursi za rešavanje zajedničkih izazova na ovom prostoru. Izazova je mnogo, ali ako se fokusiramo na one koji se tiču zaštite životne sredine, mogli bismo izdvojiti nekoliko najznačajnijih.

Otpad – među najvećima su svakako problemi vezani za otpad, bilo da je u pitanju čvrst otpad, u kojem prednjači plastika, ili otpadne vode. Otpad iz brodova i čamaca koji nesavesni vlasnici ili neodgovorni turisti ostavljaju za sobom i medicinski otpad, čija je količina u Mediteranu od posle pandemije značajno porasla, su posebne kategorije kojima treba upravljati na adekvatan način. Odavno je poznato predviđanje Grinpisa da će sa ovim stepenom zagađivanja do 2050. godine u Mediteranu masa plastike biti veća nego masa ukupnog ribljeg fonda i da već sada na svaka 4 m² dna postoji minimum jedan komad plastike. Grinpis, takođe, procenjuje da se 21-54% svetske mikroplastike nalazi upravo u Sredozemnom moru. Pored ekonomskog gubitka, koji samo za Nicu u Francuskoj iznosi oko 2 miliona evra godišnje za čišćenje plaža, veliki su rizici za životnu sredinu i zdravlje ljudi povezani sa mikroplastikom.

Nafta i gas – tekstovi o istraživanjima, eksploataciji i izlivanjima nafte i gasa na području Mediterana punili su novine prethodnih godina, naročito od kada je američki geološki zavod dao procene o ogromnim rezervama nafte i gasa u Levantskom moru. Eksploatacija nafte i nesreće kao posledica transporta nafte među najvećim su pretnjama po biodiverzitet mora, tako da bi nove naftne platforme imale veliki negativan uticaj na stanje Sredozemnog mora.

Neodrživi ribolov – prekomerno izlovljavanje ribe u Mediteranskom moru intenzivnije je od globalnog proseka za čak jednu trećinu, kada se posmatraju komercijalne vrste ribe.

Podaci Ujedinjenih nacija govore da se ukupna populacija tuna, sabljarki, inćuna i sardina smanjila se za trećinu u poslednjih 50 godina, što ne čudi kada vidimo da se, prema podacima Svetske organizacije za prirodu svake godine ulovi oko 1,5 miliona tona ribe u Sredozemnom moru.

Posebno je kritično stanje kada su u pitanju morske grabljivice. Više od polovine vrsta ajkula i raža Sredozemnog mora je ugroženo, a gotovo trećina njih lovi se do nivoa izumiranja. U manjem procentu je lovljenje ciljano, dok većina ovih riba biva slučajno uhvaćena zbog neadekvatnog načina ribarenja.

Zaštićena morska područja – iz Svetske organizacije za prirodu takođe upozoravaju da je trenutno zaštićeno oko 9,4% Sredozemnog mora, od čega je u samo 0,23% pripada kategoriji potpuno zaštićenih zona gde su zabranjene ekološki štetne aktivnosti. Povećanje zaštićenih površina imalo bi znatan uticaj na oporavak ekosistema, a samim tim i pozitivne efekte na milione ljudi koji zavise od mora kao glavnog izvora hrane i prihoda. Potrebno je dostići brojku od 30% zaštićenih područja sa visokim stepenom zaštite da bi se Mediteran počeo oporavljati.

Kreme za sunčanje se mogu izdvojiti kao poseban problem vezan za morske ekosisteme jer je procenjena količina koja se svake godine spere sa naše kože u mora oko 14.000 tona. Najugroženiji su korali, ali i ostatak živog sveta u moru trpi ozbiljne posledice od preko 80.000 registrovanih supstanci iz proizvoda za ličnu negu koje mogu da utiču na zagađenje mora.

Klimatske promene – naučnici kažu da je oblast koja se na Zemlji najbrže zagreva upravo Mediteran. Šesti klimatski izveštaj Međuvladinog panela za klimatske promene UN (IPCC, 2022) označio je Sredozemlje kao „jedan od najznačajnijih i najranjivijih klimatskih žarišta“. Posledice klimatskih promena u ovom području ogledaju se u povećanju temperature mora, povećanju kiselosti i smanjenju količine kiseonika rastvorenog u vodi i promenama u biodiverzitetu zavisno od osetljivosti vrsta na promenu uslova života. Porast nivoa mora u ovom području procenjuje se na oko 1 m do 2100. godine, što bi pogodilo trećinu populacije Mediterana. Osim toga, Mediteranu prete veće i češće suše nego ostatku Evrope, što će uz visoke temperature dovesti do povećanja učestalosti požara.

Izdvojeni problemi su samo deo onoga što preti Mediteranskom moru, a ovaj dan je prilika da dignemo glas i ukažemo na njih. Naučimo jedni druge koliko je ovo more dragoceno i za nas koji ne živimo na njegovim obalama. Pokažimo zahvalnost Mediteranu za sve kule koje smo u pesku napravili, sve romantične trenutke koje nam je njegov sjaj na mesečini priredio i svaki molekul kiseonika koji nam je obezbedio.

Dan Crnog mora

DZP — Fri, 31 Oct 2025 08:56:23 +0000

Šest crnomorskih zemalja: Bugarska, Gruzija, Rumunija, Rusija, Turska i Ukrajina, obeležavaju 31. oktobar kao Dan Crnog mora, jer je na taj dan 1996. godine usvojen Strateški akcioni plan obnavljanja i zaštite Crnog mora koji je konkretizovao četiri godine ranije potpisanu Konvenciju o Crnom moru u Bukureštu, 21.04.1992.

Cilj Međunarodnog dana Crnog mora je da se pažnja javnosti skrene na zagađivanje, prekomerni ribolov, neodrživi razvoj, prekomernu gradnju u priobalnim delovima i neodrživi turizam.

Komisija za zaštitu Crnog mora od zagađenja (Crnomorska komisija), koja je osnovana tom prilikom, sprovodi odredbe Konvencije i Crnomorskog strateškog akcionog plana. Ovaj plan je definisao mere, radnje i vremenske okvire koji su potrebni za postizanje ekoloških ciljeva Bukureštanske konvencije. Crnomorski plan prepoznaje da su potrebne kolektivne akcije od svih zemalja koje okružuju Crno more da bi se smanjio uticaj zagađenja na njegov ekosistem, takođe su potrebne i akcije svih zainteresovanih strana kao i svih ljudi koji žive u regionu.

Glavne teme kojima se Crnomorska komisija bavi su: borba protiv zagađenja iz reka kao prioritetnih izvora zagađivanja i pomorskog saobraćaja, održivi razvoj crnomorskog regiona, očuvanje biodiverziteta, širenje zaštićenih teritorija, održivi ribolov, ekološki turizam i sl.

Specifične karakteristike Crnog mora čine ga veoma ranjivim na poremećaje ekosistema. Eutrofikacija (povećanje produkcije organske materije), zagađenje i neodgovorni ribolov rezultirali su ukupnim padom bioloških resursa, raznolikosti vrsta i pejzaža, pa i estetskih i rekreativnih vrednosti Crnog mora, čime je njegov ekosistem doveden do ivice urušavanja.

Površina crnomorskog sliva je toliko velika u odnosu na površinu Crnog mora da kvalitet vode u njemu podjednako zavisi i od primorskih i od neprimorskih zemalja ovog sliva. Tome dodatno doprinosi i izolovanost Crnog mora od okeana, zbog čega je ono jedan od vodenih basena sa najslabijom cirkulacijom vode na Zemlji. Njegova jedina veza s drugim morima je sa Sredozemljem preko Bosforskog moreuza, Mramornog mora i moreuza Dardaneli. Slatka voda i morska voda mešaju se samo u gornjih 100 do 150 metara, dok se voda ispod te granice meša tek jednom u hiljadu godina. Takva situacija dovodi do slabije razmene gasova voda-vazduh tako da količina kiseonika značajno opada sa porastom dubine i već na dubini od 180 metara završava se oblast ispunjena živim svetom, što predstavlja tek oko 15% zapremine Crnog mora.

Maksimalna dubina Crnog mora je 2.212 metra. Zbog jedinstvene geomorfološke strukture i specifičnih hidrohemijskih uslova, duboke vode nastanjuju specifični organizmi, u osnovi na nivou protozoa, bakterija i nekih beskičmenjaka. Saznanja o oblicima života u dubokim vodama Crnog mora vrlo su ograničena. Poremećaj prirodne ravnoteže između ova dva sloja mogao bi izazvati nepovratnu štetu ekosistemu Crnog mora.

Ono što je još interesantno kod Crnog mora je to što zbog slabog mešanja vode, koje je uzrokovano kombinacijom velike dubine i malog saliniteta, tj. gustine, na većim dubinama postoji velika koncentracija vodonik-sulfida koji se tokom hiljada godina nakupljao od raspadanja organske materije u anaerobnim uslovima. Upravo nedostatak aerobnih mikroorganizama i kiseonika pogodovao je očuvanju ljudskih artefakata starih više od hiljadu godina. Modelovanje je pokazalo da bi oslobađanje oblaka sumpor-vodonika u slučaju npr. asteroidnog udara u Crno more, predstavljalo opasnost za zdravlje i život ljudi koji žive na obalama ovog mora. Postoje čak i izolovani izveštaji o bakljama na Crnom moru koje se javljaju tokom oluja sa grmljavinom, što je verovatno izazvano kontaktom munja i zapaljivog gasa koji izbija iz morskih dubina.

Salinitet Crnog mora (18 do 22 promila) je možda i najmanji u svetu, ne samo zbog činjenice da je pre poslednjeg ledenog doba to bilo slatkovodno jezero (mada se naučnici još spore oko ove teze), nego i zato što se u njega ulivaju četiri velike evropske reke – Dunav, Dnjepar, Dnjestar i Don.

Još jedna karakteristika Crnog mora su plime i oseke slabog intenziteta, a takođe i odsustvo velikih i opasnih stanovnika morskih dubina, zbog nedostatka kiseonika u dubinama.

Što se tiče biodiverziteta, čije je narušavanje drastično ubrzano od šezdesetih godina 20. veka, vode Crnog mora naseljava preko 1.600 vrsta gljiva, algi i viših biljaka, oko 2.000 vrsta beskičmenjaka, 168 vrsta riba i 3 vrste morskih sisara. To je oko tri puta manja raznolikost nego u Mediteranu. Prema poreklu crnomorska flora i fauna može se podeliti na dve osnovne grupe organizama – mediteranske imigrante i pontijske (kaspijske) relikte.

Smatra se da je svoje ime Crno more dobilo zbog slabije prozirnosti vode – u proseku do 5 metara dubine, dok je u Sredozemnom moru prozirnost i preko 30 metara.

Mere i akcije preduzete od osnivanja Komisije do danas donele su prve znakove oporavka na Crnom moru:

zagađenja iz najvećih identifikovanih izvora zagađivanja se smanjuju
smanjen je procenat ispuštanja nedovoljno prečišćenih otpadnih voda
broj izlivanja nafte i količina izlivene nafte pokazuju trend opadanja
sadržaj nutrijenata za cvetanje algi u vodi je sve manji – fosfor je čak dostigao nivo iz 1960. godine, dok je azot i dalje veći nego 1960. To dovodi do toga da cvetanje algi bude manje intenzivno i ređe
koncentracije teških metala, postojanih organskih zagađivača (POPs) i radio-nuklida nemaju globalni značaj i uglavnom se odnose na sedimente
povećava se broj zooplanktona
zabeležen je porast količine sitne ribe.

Ove pozitivne promene su u ranoj fazi, nestabilne su i još uvek su daleko od strateškog cilja, a to je da se uslovi okoline vrate onima koji su primećeni u 1960-im.

Crno more je još uvek more u nevolji. Cvetanje algi (koje se vidi i na satelitskim snimcima) i zagađenje su i dalje veliki i utiču na biološke zajednice. Zalihe ribe komercijalno vrednih vrsta, poput jesetre, trpe zbog ilegalnog ribolova, zagađenja i uništavanja njihovih staništa.

Proces oporavka Crnog mora će trajati dugo i zahtevaće sprovođenje svih mera predviđenih Crnomorskim strateškim planom aktivnosti kao i budućih odredbi. Problem je i nedostatak naučnih saznanja i informacija o mnogim procesima i pojavama koji su potrebni za donošenje politika i odlučivanja. Nacionalni i međunarodni napori crnomorskih obalnih država u budućnosti će biti usmereni na dva cilja:

prelazni cilj: sprečiti porast pritiska ljudskih aktivnosti kada se tranziciona ekonomija crnomorskih primorskih država počne oporavljati;
strateški cilj: postizanje uslova životne sredine u Crnom moru sličnih onima opisanim šezdesetih godina dvadesetog veka.

Kao zemlja koja pripada dunavskom slivu i koja svoje otpadne vode bez skoro ikakve prerade ispušta u njega, ali i u sve druge srpske reke koje se u Dunav ulivaju, trebalo bi da se zapitamo koji je naš udeo u nevoljama koje su snašle Crno more i njegov živi svet. Možda će Crnomorska komisija jednog dana izvršiti dovoljan pritisak na Srbiju da dovede u red oblast otpadnih voda pa će korist osim Crnog mora imati i ceo dunavski sliv nizvodno od Srbije.

Plastične slamčice

DZP — Tue, 23 Sep 2025 11:19:26 +0000

Snimak vađenja zaglavljene slamčice iz nosa morske kornjače 2015. godine, privukao je enormnu pažnju i pokrenuo veliki talas borbe protiv plastičnih slamčica.

Njih je teorijski moguće reciklirati, ali pošto kod nas nije još uspostavljen sistem odvojenog sakupljanja otpada, pažnju treba usmeriti na redukovanje stvaranja otpada, što i jeste prvi korak u hijerarhiji upravljanja otpadom.

Kako su nastale slamčice?

Prema istorijskim izvorima, slamčice vode poreklo iz Mesopotamije gde su se pravile od zlata i koristile za ispijanje piva. Pivo se pravilo u dubokim posudama i bilo je potrebno izvući tečnost sa dna jer su gornji slojevi napitka bili tek u početnoj fazi fermentacije.

Mnogo kasnije, 1888. godine, Marvin Stoun, inspirisan radom u industriji duvana patentirao je papirnu slamčicu. Zapravo, zalepio je papir u tubu, koja je mogla da izdrži ispijanje čak i jakih alkoholnih pića. Proizvod je brzo postao popularan i bio je u stalnom usponu, ali pravi bum je doživeo kada se sredinom 20. veka pojavio nov materijal – lagan, izdržljiv i jeftin. Bila je to plastika. Slamčice se sada prave od različitih vrsta plastike, ali najčešće od polietilena (PE) i polipropilena (PP) i ima ih u nebrojeno boja, dimenzija i modela.

Osnovna namena im je za ispijanje pića, ali se od njih prave narukvice, ogrlice i ostali detalji za tinejdžere, a neke čak završe i kao materijal za izradu mozaika na času likovnog. To sve govori da smo se toliko navikli na njih, da je prosto neobično kada ih neko nema u kući.

U ugostiteljskim objektima je donedavno bio standard da čak i u običnoj čaši vode sa česme, pored kocke leda bude i slamka, dok u sokovima, kafama, frapeima, koktelima i smutijima budu i do tri slamčice po čaši.

Slamčice mogu biti vrlo korisne, na primer za decu koja prelaze sa flašice na običnu čašu, za stare ljude, za ljude sa akutnim ili hroničnim problemima i ograničenjima u usnoj duplji (npr. postoperativni period ili neka oboljenja) itd. Gde je onda problem? Problem je u našoj životnoj sredini. Za skoro 60 godina, koliko je plastika u upotrebi, mi smo uspeli da proizvedemo i odbacimo toliko plastičnih proizvoda da ta tema sve češće isplivava i to bukvalno.

Zašto su se baš slamčice, od svih proizvoda, našle na tolikom udaru?

Fizički su lagane i male, a prave se od različitih vrsta plastike pa se zbog toga retko recikliraju već sa ostalim otpadom završavaju na deponijama, dok deo slučajno odleti ili ispadne, a deo bude namerno bačen u prirodu. Lako se prenose vetrom ili vodom pa stižu svuda.
Ogromna količina je svakodnevno u upotrebi, a korišćenje traje koliko jedna kafa, sok ili šejk. Procena je da se dnevno u svetu potroši između 500 miliona i 1 milijarde plastičnih slamčica. Različiti pokreti koji se bave čišćenjem plaža slažu se u podatku da su upravo slamčice u prvih 7 najprisutnijih plastičnih predmeta koji se pronalaze na plažama i u priobalju.
Simbol su nepotrebne jednokratne plastike i to je proizvod odličan za “početnike” u ekološkom življenju, jer osim u specijalnim situacijama, slamčica nam nije neophodna u životu. Ako baš ne možete da je se odreknete, postoje razne zamene koje su znatno bolje rešenje sa aspekta uticaja na životnu sredinu. Možete uzeti: papirne, staklene, silikonske, slamčice od leda ili bambusa. Postoje i titanijumske, bakarne, od nerđajućeg čelika, ali i od biljnih vlakana koje mogu da se kompostiraju.

Kako rešiti problem sa slamčicama?

U svetu postoje razne kampanje koje za cilj imaju smanjenje ili potpuni prestanak korišćenja jednokratnih plastičnih slamčica, a baziraju se na učinku pojedinca. Neke kampanje su u vidu izazova da se ne koriste slamčice jednu nedelju ili jedan mesec, posle čega ljudi najčešće shvate da sasvim lepo žive i bez njih.

Protivnici zabrana kažu da treba raditi na odlaganju otpada, tj. većem obuhvatu reciklažom i inovacijama na polju materijala za izradu slamčica. Smatraju da potpuna zabrana bilo kog proizvoda može da bude kontraproduktivna jer se onda navike potrošača menjaju nekontrolisano i munjevito, pa izazivaju problem u drugoj oblasti gde ga nije bilo. Zbog toga predlažu da je za početak bolje ostaviti potrošaču da bira da li će tražiti slamku ili ne.

Sistemsko rešavanje zagađenja plastičnim slamčicama

Plastične slamčice su zabranjene ili ograničene u velikom broju zemalja kao deo borbe protiv zagađenja plastikom, naročito jednokratnom plastikom.

Evropska unija – Od jula 2021. godine, na osnovu Direktive o jednokratnoj plastici, zabranjena je prodaja plastičnih slamčica, pribora za jelo, tanjira, štapića za uši itd.
Velika Britanija – Od oktobra 2020. godine, zabranjena je prodaja i distribucija plastičnih slamčica u Engleskoj. Slične mere postoje u Škotskoj, Velsu i Severnoj Irskoj.
Kanada – Od decembra 2022. godine, plastične slamčice su zabranjene na nacionalnom nivou (uz faznu primenu za zalihe i distribuciju).
SAD – Postoje delimične ili potpune zabrane u mnogim gradovima i saveznim državama, npr: Kalifornija, Sijetl, Njujork, Vašington
Indija – Od 2022. godine, zabrana mnogih proizvoda od jednokratne plastike uključuje i slamčice.
Tajvan – Planira se potpuna zabrana plastičnih slamčica do 2030. godine
Filipini, Tajland i Malezija – imaju regionalne i inicijative po gradovima koje uključuju zabrane i takse.
Čile – Od 2019. godine na snazi je nacionalna zabrana plastičnih slamčica.
Australija – Plastične slamčice zabranilo je nekoliko saveznih država kao Južna Australija i Kvinslend.
Novi Zeland – Zabrana jednokratne plastike od 2023. godine uključuje i slamčice.
U Srbiji plastične slamčice nisu zvanično zabranjene, ali je najavljeno još 2021.godine da se radi na usvajanju EU Direktive o jednokratnoj plastici. U okviru Nacionalne strategije upravljanja otpadom i Zelene agende za Zapadni Balkan, predviđa se postepeno ukidanje plastičnih slamčica i drugih jednokratnih proizvoda. Zakon o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom ne uvodi direktnu zabranu slamčica, ali predviđa smanjenje i obavezu reciklaže. Uprkos odsustvu zakonskih zabrana, u Srbiji su mnoge veće kompanije, restorani i kafići samoinicijativno prešli na papirne, metalne ili biorazgradive slamčice, a neke trgovine i lanci su uveli eko-alternative u okviru svojih ESG politika.
Naš region – Crna Gora i Severna Makedonija pripremaju slične mere kao Srbija, a Bosna i Hercegovina za sada ima samo lokalne inicijative.

“Male stvari koje radimo mogu imati veliki uticaj na prirodu”, pa uradimo onda danas tu našu malu stvar. Pri poručivanju pića možemo da naglasimo da ne želimo slamčicu. Ako to u startu ne kažemo, čak i ako ne bude korišćena, završiće u smeću.

PET ambalaža

DZP — Wed, 13 Aug 2025 08:42:22 +0000

Polietilen-tereftalat (PET) je vrsta plastike koja se najviše koristi. Do ekspanzije u korišćenju je došlo 90-ih godina prošlog veka kada je većina svetski poznatih brendova u industriji osvežavajućih bezalkoholnih pića staklene flaše zamenila PET flašama. Od tada do današnjeg dana upotreba PET-a je u stalnom porastu, a momenti koji su značajno uticali na dodatno povećanje upotrebe su oni kada je proizvedena PET ambalaža u koju mogu da se spakuju mlečni proizvodi i pivo.

PET ambalaža ima veliku primenu, koristi se za pakovanje: vode, ulja, sokova, piva, vina, mleka (čak i dugotrajnog), kućne hemije, hemijskih sredstava koja se koriste u poljoprivredi, farmaceutskih proizvoda i dr.

Prednosti PET ambalaže koje su dovele do tako masovne upotrebe su brojne. Za početak, masa flašice napravljene od PET-a, koja ima zapreminu 500 ml, 10-15 puta je manja od flašice napravljene od stakla. Dalje, PET ambalaža se brzo izrađuje i lako oblikuje tako da može imati oblik i boju koju god poželimo. Može biti kristalno providna, kao staklo – a nije lomljiva. PET ambalažu odlikuju još i niska proizvodna cena, neotrovnost i ekološka prihvatljivost zbog mogućnosti recikliranja.

Ono što proizvođačima pića zadaje problem kada je PET ambalaža u pitanju je što za razliku od stakla nije potpuno nepropusna za gasove i to se pokušava rešiti stalnim inovacijama.

Zbog svoje stabilnosti, PET ambalaža se veoma dobro reciklira i višekratno koristi. Ipak, tu postoji puno problema sa aspekta ekologije i održivosti.

Prvi problem su ogromne količine nove PET ambalaže koja se proizvodi jer, iako postoji sistem reciklaže „od boce – boca“, većina brendova ubacuje samo do 10% recikliranog PET-a u svoje proizvode plašeći se da potrošači neće voleti ambalažu koja nije baš kristalno providna. Sistem „od boce – boca“ je jedini način da se ne stvaraju nove količine PET-a ili da se bar značajno smanje.

Drugi problem je što, u proseku, svaka treća flaša završi u nekom ekosistemu, najčešće okeanu.

Situacija je takva da, prema Grinpisu, već sad na svaka 4 m2 u Mediteranu postoji po jedan komad plastike, a procenjuje se da će 2050. godine masa ukupnog ribljeg fonda biti manja od ukupne mase plastike u svetskom moru.

Postojeći ambalažni otpad se može reciklažom pretvoriti i u druge proizvode, što je manje poželjan način reciklaže, ali i dalje dobro upravljanje otpadom. Reciklažom PET-a se dobija i vlakno koje se koristi za izradu odeće (oko 25 flaša od 2 l za jednu jaknu), nameštaja, tepiha, punjenja za dušeke i jastuke. Koristi se i kao geotermalna podloga za puteve, sanitarne deponije, za izolaciju u građevinarstvu, kao i za izradu PET-trake koja zbog svojih karakteristika može da zameni čeličnu traku u pakovanju.

Poslednjih godina može se primetiti trend smanjenja mase boce i zatvarača. Kod nekih zatvarača masa je smanjena 2 do 3 puta, što ne utiče na karakteristike proizvoda, a znači 2 do 3 puta manju masu ambalažnog otpada.

U Srbiji, plastični ambalažni otpad čini oko 12-13% ukupne količine otpada, a reciklažom je obuhvaćeno oko 15% ukupnog otpada.

Stupanjem na snagu Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu 2009. godine uveden je princip „zagađivač plaća“, a sam sistem je organizovan u skladu sa direktivama EU koje nalažu propisivanje nacionalnih ciljeva o količini ambalaže koju je potrebno reciklirati. Ono što je problematično je što se ti ciljevi ispunjavaju iz komercijalnog i industrijskog sektora, dok se sakupljanje iz komunalnog sektora skoro potpuno zanemaruje.

Pojedini gradovi i opštine u Srbiji pokušavaju da uspostave sistem za odvojeno sakupljanje reciklabilnog otpada iz domaćinstava, ali činjenica je da neformalni sakupljači obezbeđuju oko 70% prikupljene PET ambalaže, što ukazuje na odsustvo organizovanog sistema odvajanja otpada.

Rešenje bi moglo biti uvođenje depozitnog sistema (kaucije) za PET boce. To bi moglo da podigne stopu sakupljanja iznad 90%, kao što je slučaj u regionu. Poboljšanje infrastrukture s više kontejnera i reciklomata u gradovima pokrenulo bi jači sistem reciklaže.

Srbija ima dovoljno kapaciteta za reciklažu PET ambalaže, ali je stopa reciklaže niska (oko 24%) jer se prikupljanje reciklabila oslanja skoro isključivo na neformalne sakupljače.

Plastične kese i zagađenje

DZP — Thu, 03 Jul 2025 19:13:19 +0000

Polietilen je od 1950. godine u masovnoj upotrebi. Glavni problem nastaje sa ključnim proizvodom od polietilena, a to je plastična kesa. Plastična kesa je simbol potrošačke kulture koja iza sebe ostavlja gomile otpada.

Prosečno, kesu koristimo samo dvadesetak minuta, a ako se uzme u obzir i procena da se u Srbiji dnevno upotrebi i baci oko 7 miliona plastičnih kesa, a u svetu dva miliona svakog minuta, lako se dolazi do zaključka da imamo problem.

Plastične kese zaista izgledaju bezazleno, ali su veoma opasne po životnu sredinu. Lagane su pa ih vetar lako raznosi na velike udaljenosti i ima ih sve više i više. U prirodi ostaju stotinama godina, cepkajući se na sitne komade, ali nikad ne nestaju u potpunosti. Pod uticajem UV zraka plastika se raspada na sve manje i manje komadiće i većina plastike u okeanima su čestice manje od 5 mm i lakše od 1 g i one čine ‘plastičnu supu’ koja pluta na dubini do 100 m. Plutajuće plastične čestice privlače dugotrajne organske zagađivače (POPs) iz okolne vode i ostaju blizu površine gde ih morske životinje mogu progutati i uneti u lanac ishrane.

Osim toga, bar 100.000 životinja (među njima i domaćih) godišnje umre od gušenja plastičnim kesama, jer ih greškom uzmu kao hranu, a mnoge od njih se upetljaju u kese i ne mogu da se oslobode.

Plastične kese prave velike probleme i u nerazvijenim područjima, gde su čest uzročnik začepljenja kanalizacije i posledično izbijanja zaraza.

Mnoge zemlje se protiv plastičnih kesa bore raznim taksama. Najstarija taksa na kese iz 1993. godine potiče iz Danske, a rezultat je bio 60% manje korišćenje plastičnih kesa, dok je Irska taksom od 22 evrocenta uspela da smanji njihovu upotrebu za 90%. Postoje i zemlje koje su zbog loše implementacije ovakvih mera ostale bez većih rezultata.

Ranije se u EU u proseku trošilo oko 200 kesa godišnje po stanovniku. Zakonom iz 2015. godine članicama je naloženo da progresivno smanjuju korišćenje plastičnih kesa na 90 po stanovniku do 2019. godine, a zatim na 40 kesa do kraja 2025. godine. Mere su dale rezultate i prema trenutno najsvežijim dostupnim podacima, 2022. godine prosečno je trošeno 66,6 kesa po stanovniku Evropske unije.

Oni koji podržavaju biorazgradive kese kažu da one predstavljaju održivu alternativu dok protivnici tvrde da se plastika zapravo ne razgrađuje nego pretvara u otrovne mikro čestice. Zato je Evropska komisija detaljno ispitala uticaj biorazgradive plastike na životnu sredinu i donela smernice kako da se takvi materijali tretiraju. Podržava se upotreba biorazgradive plastike, ali samo u jasno definisanim slučajevima i uz stroga pravila za kompostiranje, označavanje i sprečavanje zagađenja.

Okvirna politika iz 2022. godine definisala je jasna pravila za bio-bazirane, biorazgradive i kompostabilne plastike. Naročito je naglašeno da ove vrste plastike ne treba posmatrati kao zamenu za reciklažu, već kao dopunu u slučajevima gde reciklaža nije moguća. Biorazgradiva plastika nije dozvoljena kao izgovor za jednokratnu upotrebu i proizvodi moraju biti pravilno označeni, uz jasnu informaciju o uslovima degradacije i trajanju razgradnje.

U Srbiji ne postoji zvanična statistika o potrošnji kesa po stanovniku. Koriste se plastične kese bez aditiva (obične polietilenske kese) i kese sa aditivima (to su kese kojima je u procesu proizvodnje dodat aditiv za oksidacionu razgradnju i biorazgradnju). Od 2018. godine uvedena je naplata za lagane kese 15-50 μm, a od 2025. i za kese tanje od 15 μm. Osim toga, u Beogradu je od 2020. godine zabranjena upotreba nerazgradivih kesa u maloprodaji – dozvoljene su samo biorazgradive i kese za višekratnu upotrebu.

Pronalaženje odgovarajuće zamene za plastičnu kesu koja bi bila opravdana sa ekonomskog i ekološkog aspekta nije lak zadatak. Recimo, papirne kese ne predstavljaju problem kao otpad ali njihova proizvodnja zahteva više sirovina, energije i izaziva veće zagađenje u procesu proizvodnje. Dok se ne pronađe adekvatna i za sve prihvatljiva zamena, u naporu da se smanji upotreba plastičnih kesa, njihova cena će imati presudnu ulogu u odlučivanju da li uzeti ili ne uzeti kesu.

Svako od nas može dati svoj doprinos rešavanju ovog problema nošenjem platnenog cegera. Nekada je to bio neizostavni deo sadržaja svake ženske tašne, a danas može postati i modni detalj. Možete ga, uz malo veštine i sami napraviti od stare garderobe i time duplirati svoj pozitivan uticaj, a možete ga i dobiti u promotivnim kampanjama raznih brendova.