Upravljanje otpadom

Usled sve većeg demografskog rasta, industrijalizacije i urbanizacije nagomilavaju se i sve veće količine otpada, kako u razvijenim zemljama, tako i u zemljama u razvoju. Zbog toga što je hemijski sastav otpada složeniji, on sve više ugrožava čovekovo zdravlje i životnu sredinu.

Stvaranje otpadnih materija obuhvata one aktivnosti prilikom kojih materije dolaze u takvo stanje da više nemaju upotrebnu vrednost, te se bacaju ili se sakupljaju radi odlaganja.

Komunalni čvrst otpad je otpad iz domaćinstva, otpad koji nastaje čišćenjem javnih površina i otpad sličan otpadu iz domaćinstva koji nastaje u privredi, ustanovama i uslužnim delatnostima. Taj otpad se prikuplja i zbrinjava u okviru komunalnih delatnosti.

Količina i sastav otpada zavise od stepena ekonomske razvijenosti sredine, klimatskih uslova, veličine naselja, načina stanovanja, metoda sakupljanja i transporta otpada, i sl.

Postojeće stanje u lokalnim samoupravama Republike Srbije karakterišu nepouzdani i nepotpuni podaci o količini generisanja komunalnog otpada. Na osnovu raspoloživih podataka, može se reći da stanovnik Srbije, u proseku, stvara 0,87 kg komunalnog otpada na dan, odnosno 318 kg godišnje. Sa sprovođenjem mera za pravilno prikupljanje i korišćenje otpada se kasni, što ima negativne ekološke i ekonomske posledice.

Koncept hijerarhije upravljanja otpadom ukazuje da je smanjenje nastajanja otpada najbolje rešenje za životnu sredinu. Međutim, tamo gde dalje smanjenje nije moguće, proizvodi i materijali mogu biti iskorišćeni ponovo, bilo za istu ili drugu namenu. Ukoliko ta mogućnost ne postoji, otpad se dalje može iskoristiti kroz reciklažu ili kompostiranje, ili kroz dobijanje energije. Samo ako nijedna od prethodnih opcija ne daje odgovarajuće rešenje, otpad treba odložiti na deponiju.

Ovo je princip koji je u celom svetu prihvaćen i poznat je kao “5R” (REFUSE, REDUCE, REUSE, RECYCLE, RECOVERY energy), i odnosi se na ono što treba uraditi pre odlaganja na deponiju (DISPOSAL).

Tehnologije za povrat (tj. proizvodnju) energije iz komunalnog čvrstog otpada su:

• insineracija,
• gasifikacija,
• piroliza,
• plazma tehnologija,
• anaerobna digestija,
• korišćenje deponijskog gasa.

Insineracija predstavlja proces kontrolisanog sagorevanja (sa viškom vazduha) radi smanjenja zapremine i dobijanja toplotne energije iz komunalnog čvrstog otpada. Primenjuje se kod otpada s ograničenim sadržajem vlage.

Gasifikacija je postupak termičkog razlaganja i odvija se slično kao  sagorevanje, ali sa manjom količinom vazduha. Dobija se gas, koji se uglavnom sastoji od ugljen-monoksida, vodonika i metana.

Piroliza predstavlja još jedan postupak termičkog razlaganja, pri kome se materijal zagreva spoljašnjim izvorom toplote bez prisustva vazduha, a dobija se mešavina čvrstog, tečnog i gasovitog goriva.

Plazma proces – otpad se zagreva na temperaturu 3.000-15.000°C, pomoću plazma arc (piroliza plazmom u luku). Energija se oslobađa električnim pražnjenjem u inertnoj atmosferi. Ovim putem se organski otpad konvertuje u gas bogat vodonikom, a neorganske materije se nakon topljenja pretvaraju u staklastu šljaku pogodnu za korišćenje u građevinarstvu.

Anaerobna digestija je proces mikrobiološke razgradnje bez prisustva vazduha. Prerađuje se visoko vlažna organska materija, a dobija se gas koji se sastoji od metana i ugljen-dioksida.

Deponijski gas se u najvećoj meri formira mikrobiološkom razgradnjom. Bakterije, koje su prisutne u otpadu i zemljištu kojim se deponija prekriva, vrše i aerobnu i anaerobnu digestiju, pa je i gas koji se dobija slična mešavina metana i ugljen-dioksida, kao u prethodnom procesu.

Svaka od ovih tehnologija zahteva različite količine ulaznih sirovina, emituje različite količine ugljen-dioksida, ima različite izlazne produkte i različite je efikasnosti pa svaka država treba da izabere spram svojih potreba i mogućnosti kombinaciju koja će imati najbolji mogući rezultat.

Neke mogućnosti se odbacuju zbog visoke cene, ali razvojem tehnologije i uključivanjem ekoloških troškova u proračune za ove procese, dolazi se do zaključka da je cena čak i povoljna.

Iako se čini da je ovo isključivo sistemsko pitanje, svako od nas može dati svoj doprinos rešavanju ovog problema i to na više načina:

• Za početak, otpad odlažite isključivo na mesta tome namenjena (ne kroz prozor kola ili stana, ne na trotoar, ne u šumi, čak ne ni na divlju deponiju bez obzira što je niste vi formirali). Većina je, na sreću svih nas, ovaj prvi korak savladala još u najranijem detinjstvu.
• Potrudite se da stvarate što manje otpada, što je prilično lako – manje kesa, manje plastike, manje jednokratnih proizvoda, manje pakovanja, kupujemo samo ono što nam zaista treba, poklanjamo ono što nam ne treba, popravljamo pokvareno i sl.
• Ponovo iskoristite, ali za drugu namenu. Uz malo truda, možete svašta napraviti od stvari koje biste inače bacili, a uputstva možete naći na internetu u foto, video ili tekstualnom obliku. Ako ne želite da pravite, uvek možete oprati kutiju od kreme za ruke i koristiti je za npr. šnalice ili šrafove.
• Reciklirajte sve što možete, u zavisnosti od dostupnosti reciklažnih dvorišta, povremenih ili stalnih akcija i preduzeća koja se time bave u vašem mestu.
• Pravite kompost ako imate uslova, vaše biljke će biti oduševljene.