Dete - zaštitnik planete
Ul. Patrijarha Joanikija 22a/41
1090 Beograd
Telefon:
+381 63 444 845
Email:
info@dzp.rs
Email:
info@dzp.rs
Ekološki čas: Ugljenični otisak
Na poziv udruženja EcoHub, u sredu, 3. juna u 18h predsednica našeg udruženja održala je jednočasovno predavanje o ugljeničnom otisku uživo na Instagram profilu EcoHub-a. O čemu je Bojana tada govorila, možete pročitati u sledećem tekstu.
Ugljenični otisak (Carbon footprint)
Ugljenični otisak definisan je kao ukupna emisija gasova sa efektom staklene bašte (GHG) koja je direktno ili indirektno prouzrokovana od strane jedne osobe, organizacije, događaja, usluge, proizvoda ili čitave zemlje.
Gasovi sa efektom staklene bašte se oslobađaju sagorevanjem fosilnih goriva, poljoprivrednim aktivnostima, industrijskom proizvodnjom, transportom, ali i u okviru nekih procesa u prirodi. To su gasovi koji već postoje u atmosferi i njihova uloga je bila veoma važna u formiranju uslova za razvoj života na Zemlji jer bi bez njih prosečna temperatura bila -18°C. Međutim, povećavanjem njihove koncentracije u atmosferi dolazi do povećanog zagrevanja naše planete, što za posledicu ima klimatske promene.
U toj smeši gasova kao najznačajnije izdvajamo ugljen-dioksid (CO2) i metan (CH4), prvi zbog količine i ogromne emisije iz antropogenih izvora, a metan zbog potencijala zadržavanja toplote. Možemo pomenuti još i azot-suboksid i hlorofluorokarbonate.
Ugljenični otisak se izražava u tonama CO2e (ekvivalent ugljen-dioksida, ili ugljen-dioksid ekvivalent). U zavisnosti na šta se odnosi može biti po stanovniku, po proizvodu, po događaju…
Ugljen-dioksid je najzastupljeniji gas staklene bašte i zato je postao posrednik kojim merimo emisiju svih gasova staklene bašte, ali pošto je on samo jedan od njih prilikom izračunavanja emisije gasova sa efektom staklene bašte, naučnici su smislili ekvivalentnu meru – CO2e. CO2e omogućava da se druge emisije gasova sa efektom staklene bašte izraze u obliku CO2 na osnovu njihovog relativnog potencijala globalnog zagrevanja (GVP). CO2 ima potencijal 1, metan, npr. približno 25 (na vremenskom horizontu 100 godina). Drugim rečima, za svaku proizvedenu 1 t metana (CH4) emitovaće se 25 t CO2. Dakle, sledeći put kada vidite otisak ugljenika izražen u CO2e, možete sigurno znati da su svi staklenički gasovi uključeni u računicu. Važno je napomenuti da ove brojke ne moramo pamtiti jer su sve aktivnosti u raznim kalkulatorima preračunate već na CO2e.
Izračunavanje ugljeničnog otiska
Ovo izračunavanje radimo pre svega da bismo izmerili nečiji doprinos klimatskim promenama. Ugljenični otisak se razlikuje od emisija koje su prijavljene po glavi stanovnika, jer se one odnose samo na proizvodnju, a ugljenični otisak na emisiju GHG vezanih za potrošnju i uključuju i one emisije povezane sa robom koja se uvozi u neku zemlju, ali se proizvodi negde drugde i generalno uzima u obzir emisije povezane sa međunarodnim transportom, koje se ne računaju u standardnim nacionalnim količinama. Kao rezultat svega toga, ugljenični otisak neke zemlje može da se poveća čak i ako se emisija ugljenika unutar njegovih granica smanjuje.
U razvijenim zemljama transport i potrošnja energije u domaćinstvu predstavljaju najveću komponentu ugljeničnog otiska pojedinca. „Primarni“ otisak ugljenika, predstavlja emisije nad kojima pojedinac ima direktnu kontrolu. Ostatak ugljeničnog otiska pojedinca naziva se „sekundarni“ i predstavlja emisiju povezanu sa potrošnjom robe i usluga. Na primer, ugljenični otisak nekog proizvoda uključuje količinu GHG koji se emituju tokom proizvodnje i u nabavci sirovina plus količinu koja se emituje tokom transporta do potrošača, korišćenja i odlaganja proizvoda.
Postoje brojni različiti alati za izračunavanje emisija ugljenika za pojedince, preduzeća i druge organizacije. Tu je i serija standarda ISO 14060 koja pruža sofisticirane alate za kvantifikaciju, praćenje, izveštavanje i potvrđivanje ili verifikaciju emisija i uklanjanja gasova sa efektom staklene bašte, koje je razvila Međunarodna organizacija za standardizaciju, kao i mnoštvo drugih protokola i metodologija zavisno od zemlje.
Mogu se pronaći i kalkulatori za pojedince. Kalkulator će vam postaviti niz pitanja o navikama – prevoz, potrošnja struje, udeo OIE (oko 30% u Srbiji), broj članova domaćinstva, ishrana, nabavka za kuću, usluge itd. Na osnovu toga će izračunati koliki je vaš ugljenični otisak. Takvi kalkulatori omogućavaju ljudima da uporede sopstvene procenjene otiske sa nacionalnim i svetskim prosecima i da na istom mestu dobiju savete kako mogu da poboljšaju svoj rezultat u korist zaštite životne sredine, koje su to navike koje mogu da promene i na kom polju su “slabi”. Prosečna godišnja emisija jedne osobe je oko 6,8 t CO2e, ako se posmatra celokupna populacija.
Pojedinci i korporacije mogu preduzeti brojne korake kako bi umanjili svoje ugljenične otiske i tako doprineli ublažavanju klimatskih potreba. Oni mogu da kupuju OFFSETE odnosno, kompenzaciju ili neutralizaciju ugljenika, poznatiju kao karbon kredit (1 t CO2 = 1 karbon kredit). Najjednostavnije rečeno to je ulaganje u aktivnost ili tehnologiju za smanjenje emisija GHG kako bi nadoknadili deo ili ceo ugljenični otisak. Ako kupite dovoljno da nadoknadite svoj ugljenični otisak, možete postati i karbon-neutralni. Postoje razne ponude na tržištu, pa tako za 16.320$ možete voditi ugljenično-neutralan život.
Naravno, prvi korak je da se otisak smanji promenom životnog stila, npr. navika u kupovini ili poboljšanjem energetske efikasnosti, kao i optimizacijom proizvodnog procesa ili inovacijama. Svaki pozitivan uticaj se računa.
Karbon kreditima se može trgovati i najzastupljenija je Evropska šema trgovanja emisijama koja je obavezujuća u Evropskoj uniji. Svaka zemlja članica određuje svoje limite emisije, a zatim raspoređuju dozvole na pojedinačne emitere GHG do nivoa nacionalnog limita. Iako zemlje raspoređuju nacionalne dozvole, njima se može trgovati u okviru Evropske unije na Evropskoj klimatskoj berzi. Nezavisna, treća strana, mora verifikovati sve emisije i redukcije emisija. Ranije je bilo velikih zloupotreba pa su zagađivači čak i zarađivali na tome, a emisije nisu smanjili.
Evropski zeleni dogovor
Evropska komisija je 11. decembra 2019. godine u okviru svetskog klimatskog samita COP25, predstavila Evropski zeleni dogovor, kojim je utvrđen smeo plan za klimatski neutralnu cirkularnu ekonomiju u kojoj privredni rast nije vezan za potrošnju resursa sa rokom dostizanja 2050. godina.
Konferencija Ujedinjenih nacija o klimi COP26, umesto u novembru ove godine, održaće se između 1. i 12. novembra 2021. godine u Glazgovu zbog pandemije KOVID-19.
Da bi se problem u potpunosti rešio potreban je dalji razvitak tehnologija dobijanja energije iz obnovljivih izvora i hvatanja i skladištenja ugljenika. Da bi se to sve finansiralo, potrebno je da se trošak emisija gasova uključi u cenu proizvoda i usluga koje koristimo. Dva rešenja kojim bi to moglo da se učini jesu: porez na ugljenik i pomenuti sistem trgovanja dozvolama za emisije koji bi trebalo da je reformisan ili je taj proces još u toku. Tako bi učesnici na tržištu bili motivisani da promene svoje ponašanje kako bi izbegli dodatne troškove i problem visokih emisija prešao bi iz područja ekološke etike u ekonomsku sferu. Problem je što bi to dovelo do porasta svih cena pa je otpor veliki.
Skoro 5 godina je prošlo od Pariskog sporazuma u okviru kog se 196 zemalja obavezalo da će preduzeti korake za ograničavanje porasta prosečne globalne temperature tokom ovog veka na znatno ispod 2°C u odnosu na predindustrijske nivoe i na kraju da ograniče to povećanje na 1,5°C. Za razliku od Kjoto protokola gde je smanjenje emisija bilo obavezujuće, sporazum potpisan u Parizu potpuno je dobrovoljan. Na osnovu sporazuma svaki potpisnik podnosi vlastiti nacionalni plan, postavljajući ciljeve za smanjenje emisije i precizirajući puteve kojima želi da ispuni te ciljeve. Za sada najbolje rezultate postižu Gambija, Maroko i Indija, a Rusija i Amerika (koja je izašla iz sporazuma) jedva da nešto rade po tom pitanju.
Što se tiče samog ugljeničnog otiska po zemljama u vrhu su Amerika i Kanada sa oko 3-4 puta većim otiskom od prosečnih svetskih 6,8 t CO2e. Visok otisak imaju i Nemačka, Japan i Rusija, malo manji Kina, Bosna, Italija, Grčka, Slovenija, Španija, dok nižim vrednostima mogu da se pohvale Indija, Crna Gora, Hrvatska. Srbija je sa 5,28 t ispod evropskog proseka (EU 6,4 t), ali prilično daleko od ciljane vrednosti koja je potrebna za borbu protiv klimatskih promene od 2 t CO2 godišnje po stanovniku.
