Hemijski akcidenti

Proizvodnja i potrošnja opasnih materija su u stalnom porastu. Veliki je broj postrojenja u kojima se u okviru redovne delatnosti proizvode i koriste opasne supstance, kao i aktivnosti koje uključuju njihov transport, skladištenje i čuvanje. Zbog toga postoji trajna potencijalna opasnost od njihovog nekontrolisanog dospevanja u životnu sredinu. U svetu se svakodnevno beleži značajan broj hemijskih akcidenata manjeg ili većeg obima.

Dospevanje zagađujućih supstanci u životnu sredinu može se odvijati na dva osnovna načina.

Prvi podrazumeva kontinuirano, svakodnevno unošenje supstanci iz različitih izvora zagađivanja, pri čemu je njihovo delovanje često prikriveno, a posledice se ispoljavaju tek nakon više godina ili čak decenija.

Nasuprot tome, zagađujuće supstance mogu naglo dospeti u životnu sredinu, ili se u njoj stvoriti kao posledica nepredviđenih okolnosti, što dovodi do brzog i znatnog povećanja stepena zagađenja. U takvim slučajevima govori se o hemijskom akcidentu. Do njega može doći usled havarija na proizvodnim sistemima, ljudske greške, tehničkih kvarova, zastoja i neispravnosti sistema, kao i različitih vrsta saobraćajnih nesreća. U svim ovim situacijama u kratkom vremenskom periodu dolazi do ispuštanja značajnih količina opasnih supstanci, što uzrokuje intenzivno, ali prostorno ograničeno zagađenje, koje se vremenom može proširiti.

Iskustva iz prakse pokazuju da se i naizgled rutinski industrijski procesi, usled niza tehničkih i organizacionih propusta, mogu u kratkom vremenu pretvoriti u ozbiljan hemijski udes.

Akcidentna zagađivanja mogu se, u zavisnosti od obima i veličine posledica, podeliti na:

1. akcidente, kod kojih broj poginulih, povređenih ili ugroženih ne prelazi 100;
2. udese, sa brojem pogođenih lica od 100 do 10.000;
3. katastrofe, u kojima broj poginulih, povređenih ili ugroženih prelazi 10.000;
4. kataklizme, koje podrazumevaju potpuno razorena područja sa neznatnim brojem ili bez preživelih.

Kada dođe do hemijskog udesa, kao uzrok se najčešće navodi ljudska greška, pri čemu se obično misli na neposrednu grešku koja je dovela do samog događaja. Međutim, suštinski se moraju razlikovati tri vrste mogućih grešaka:

1. direktne (neposredne) greške koje prouzrokuju udes (greške radnika);
2. početne (osnovne) greške (loše projektovan proces, korišćenje neodgovarajuće opreme, nedovoljno pouzdani indikatori stanja procesa);
3. propusti u sprovođenju preventivnih mera (izostanak analize opasnosti, planova zaštite i uputstava za bezbedan rad, sistema kontrole parametara procesa i uzbunjivanja, nedovoljno informisanje i obuka radnika).

Rizik od nastanka hemijskog udesa postoji tokom celog procesa proizvodnje, transporta i skladištenja opasnih materija, pa se kao mesta nastanka udesa mogu identifikovati:

1. proizvodna i tehnološka postrojenja u kojima opasne materije učestvuju u procesu proizvodnje;
2. skladišta, magacini i objekti u kojima se čuvaju opasne materije;
3. saobraćajna sredstva i komunikacije kojima se prevoze opasne materije.

Iako se tačne statistike razlikuju u zavisnosti od izvora i metodologije, u literaturi se uglavnom navodi da se najveći deo hemijskih udesa dešava u proizvodnim pogonima (oko 40%), zatim tokom transporta (30-35%), dok se manji deo odnosi na skladištenje i druge faze rukovanja opasnim materijama.

Najpoznatiji industrijski i tehnološki akcidenti uključuju:

• Seveso u Italiji (1976), jedan od prvih industrijskih akcidenata koji je ukazao na ozbiljne posledice nekontrolisanog oslobađanja opasnih materija, pri čemu su desetine hiljada ljudi bile izložene dioksinu;
• Bopal u Indiji (1984), najveću industrijsku nesreću u istoriji, u kojoj je nekoliko hiljada ljudi stradalo neposredno, dok se ukupan broj žrtava tokom narednih godina procenjuje na više desetina hiljada;
• Černobil u SSSR-u (1986), najveći nuklearni akcident, sa ograničenim brojem neposrednih žrtava, ali sa dalekosežnim posledicama po zdravlje ljudi i životnu sredinu koje su zahvatile milione stanovnika;
• Bazel u Švajcarskoj (1986), kada je tokom gašenja požara na neadekvatan način u skladištu hemikalija u reku Rajnu dospelo oko 30 tona pesticida, što je dovelo do ozbiljnog poremećaja rečnog ekosistema;
• Tuluz u Francuskoj (2001), gde je usled eksplozije u industrijskom postrojenju život izgubilo 30 ljudi, a više od 2.000 je povređeno.
• Tianjin u Kini (2015), gde je došlo do snažnih eksplozija u skladištu opasnih materija u lučkom području, pri čemu je poginulo više od 170 ljudi, a zagađenje vazduha, zemljišta i vode ukazalo je na ozbiljne posledice neadekvatnog skladištenja i kontrole hemikalija;
• Bejrut u Libanu (2020), gde je eksplozija velike količine amonijum-nitrata uskladištenog u luci izazvala jednu od najvećih nenuklearnih eksplozija u istoriji, sa više od 200 poginulih, hiljadama povređenih i razaranjem velikog dela urbanog područja.

Lokacijski posmatrano, opasne materije su najčešće vezane za veće gradove, industrijske centre i značajne saobraćajnice. Poseban problem predstavlja činjenica da se ne može sa sigurnošću predvideti trenutak nastanka udesa, niti mesto na kojem će do njega doći. Upravo zbog toga su industrijski najrazvijenije zemlje, uz podršku međunarodnih organizacija, razvile brojne programe, preporuke i konvencije koje se odnose na prevenciju, pripravnost, odgovor na udes, kao i mere zaštite i sanacije.

Informisanje javnosti o problematici koja je povezana sa pitanjem hemijskih udesa može da se organizuje na nekoliko različitih nivoa. U osnovi se tu radi o dva pristupa. Jedan uključuje zahtev poznat kao pravo da se zna (Right to know) što znači da javnost treba da bude informisana o svemu što ona smatra važnim po tom pitanju. Drugi, koji se mnogo češće primenjuje u praksi, je pristup definisan kao potrebno da se zna (Need to know), i koji podrazumeva da se građanima saopštavaju samo one informacije koje se smatraju neophodnim za uspešnije prevazilaženje opasnosti.

Događaji u Sevesu, u periodu nakon samog akcidenta, inicirali su niz međunarodnih sastanaka i aktivnosti koji su rezultirali donošenjem Seveso direktiva, odnosno propisa namenjenih regulisanju postupaka i mera u slučaju hemijskih udesa.

U Srbiji je zakonskim i podzakonskim aktima propisana obaveza sprovođenja procene rizika od hemijskog udesa i opasnosti od zagađivanja životne sredine, kao i definisane mere pripreme za mogući hemijski udes i mere za otklanjanje njegovih posledica, uključujući i vođenje evidencije o vrstama i količinama opasnih materija u proizvodnji, upotrebi, prevozu, prometu, skladištenju i odlaganju.

Procena opasnosti, odnosno rizika od hemijskog udesa i opasnosti od zagađivanja životne sredine, kao i planiranje mera pripreme za mogući udes i mera za otklanjanje njegovih posledica, sprovodi se u slučajevima kada su opasne materije prisutne u količinama koje mogu predstavljati značajan rizik po ljude i životnu sredinu. Ovakva procena može se zahtevati i kada su opasne materije prisutne u manjim količinama, ukoliko se u postupku nadzora proceni da je to neophodno radi zaštite zdravlja ljudi i životne sredine.

Pripremljenost zajednice za nekontrolisano oslobađanje opasnih materija u okolinu predstavlja važan činilac u spasavanju ljudskih života, materijalnih dobara i životne sredine. Posebno je značajno uticati na svest ljudi i njihovu percepciju rizika. Uopšteno govoreći, ljudi su skloniji zabrinutosti zbog novih i nepoznatih rizika, rizika sa katastrofalnim posledicama, nametnutih rizika i onih koji su neposredno povezani sa njima. Istovremeno, često su spremni da zanemare i visok nivo rizika ukoliko aktivnost koja ga nosi donosi određenu korist.  

Analiza domaće regulative ukazuje da Srbija u normativnom smislu prati savremene svetske trendove u oblasti prevencije i upravljanja hemijskim akcidentima. Propisi obuhvataju ne samo tehničke i organizacione mere za sprečavanje udesa, već i aspekte odgovora na udes, kao što su informisanje stanovništva o mogućim opasnostima, planiranim merama zaštite, kao i sprovođenje vežbi i edukacije.

Ipak, ključni izazov ne predstavlja nedostatak propisa, već njihova dosledna primena u praksi. Ekonomske, političke i socijalne okolnosti često dovode do situacije u kojoj se zaštita životne sredine i zdravlja ljudi posmatra kroz prizmu očuvanja radnih mesta, što kod građana stvara dilemu između kratkoročne egzistencijalne sigurnosti i dugoročnog kvaliteta života.